Dovrsi svoju poslednju pesmu,

pa da se razidjemo.

 Zaboravi ovu noc kada mine.

Koga se trudim da zagrlim?

Snovi se ne daju uhvatiti.

 Moje zudne ruke pritiskuju prazninu na srce i ona mi satire grudi.

 Nikada ne kazes rec koju bi trebalo.

Da te ne bih ocenio,

 izmices mi na hiljadu strana.

Da te ne bih pomesao s mnogima, stojis odvojeno.

Poznajem, poznajem lukavstvo tvoje;

Nikada ne ides putem kojim bi trebalo.

Tvoj prohtev je veci od prohteva drugih,

zato cutis.

Pritvornom ravnodusnoscu ne hajes za moje darove.

Poznajem, poznajem lukavstvo tvoje;

Nikada ne uzimas sto bi trebalo.

Rabindranat Tagore

PRISUTAN KAO SVJETLO BEZ GLASA

...l o v e ...

Samo da se uz tebe budim,

meni na svijetu ne treba više.

Da svaku tvoju mijenu slutim.

Da zrak u tvojoj blizini dišem.

Samo da tiho uz tebe šutim

prisutan kao svjetlo bez glasa.

I da ti oči očima ćutim,

kao da ću te izgubiti,

sad,

ovoga časa.

Enes Kišević

Slamka...

U onoj noći s petka na subotu 

Sudnjega časa u tvome životu 

Čistaja djevo i najredji cvetu 

Poslednje što si ti od mene čula 

Bilo je: Volim te 

Najviše na svetu!" 

Ali na čemu bi onaj što ne ume 

Više živeti održao sebe 

Da mu na usnama što se ne dvoume 

Ne dodade slamku 

I reč  "I ja tebe!" 

M. Bećković

...two...

Desanka Maksimovic - SLOVO O LJUBAVI

Ako se volite ljubavlju
koja buja u samći, od razdaljine,
koja je više od sna nego od svesti,
i po rastanku drhtćete od miline,
mognete li se još ikada sresti.
Vi koji se volite ljubavlju isposnika,
sa strahom od sagrešenja,
koji kao ptica o kavez lomite krila,
sećaćete se uvek jedno drugom lika.
I po rastanku
zamreti vam neće gušena htenja.
Ako zbog nje patiš od nesanice
i u ponoć hodaš budan
po bašti,
ako te lomi neutoljena želja luda,
sćanja na nju nikad se nećes spasti.
Onih s kojima se igramo
oko vatre,
a bojimo se da je dodirnemo,
s kojima idemo kraj ponora
nezagrljeni i nemi,
sećaćemo se dugo
ma i zavoleli zatim druge.
Ako je želis bezgranično,
a sediš kraj nje bez glasa
slušajući bajku koja se u vama rađa,
svanuću slično,
pamtićeš je i kad se zima
pred tobom zabelasa.
Ako veruješ sedeći uz nju
da je ljubav maslačkov puhor
koji svaki dodir može da strese,
ako voliš u njoj san i dete,
ako ti je bez nje pusto i gluho,
misao na nju budiće te
i kad se rastanete.
Zauvek se pamte oni
s kojima se grlili nismo,
čije su nam usne ostale nepoznate,
kojima smo samo s proleća, u snu,
pisali pismo.
Oni koji se kao reke ne mogu sliti,
među kojima nema spojnog suda
krvi i krvi vrele,
a srca im se dozivaju ludo,
zaboraviti se neće
ni kad im duše budu posedele.
Ako vam je ljubav nož u srcu,
a bojite se taj nož izvući,
kao da ćete tog časa umreti,
pamtiće te on, setiće te se
i umirući.
Oni zbog kojih srca
osećamo kao ranu,
ali ranu zbog koje se jedino živi,
u sećanje nam banu
i kad zavolimo druge -
i osetimo se nesrećni i krivi.

...sad....

Malenkosti...(nađeno)

Ponekad naiđe neki trenutak
što čudno može što čudno zna
da malen kao rečni belutak... 
čitave svetove nama da

Ponekad može nečega sen
da bude zanos da bude krilo
ponekad je dovoljan maleni tren
više od svega što je bilo

Ponekad nekome snu si predan
pa ti se život ruga zbog njega
ponekad se može ostati čedan...
i posle svega.

Ponovo imam potrebu da ćutim....

..silent...

Ponovo imam potrebu da ćutim
Jer ono što najlepše umem da kažem više me ne zanima.
Odlučio sam da govorim kao da će mi svaka reč biti poslednja
Šta sam ja da bi pevao?
Moj siromašni rečnik zamenjujem prirodom
I gdje god putujem nailazim na nju
I njena smela poređenja.
Priroda je izrazila moje namere na više načina
Svojim biljem,svojim požarima
I drugim čudesima čiji sam učenik.
Ona je dala oblik ptici
Smelije no što se usudio ijedan pesnik
I ja se ispod njenih ptica potpisujem
Ne dodajući im gotovo ništa.
O mutna jelo izrasla iz moje mastionice,
Priroda je puna mojih pogleda na svet
Ja stoim iza njenih cvetova bez granica
Ja poštujem jedino njene neumoljive zakone.
U čitavoj prirodi nigde,osim na svoj život,
Ne mogu da stavim tačku,
Jer se sve javlja ponovo i ravnomerno sa godišnjim dobima.

Kad posle jeseni ne bi došla zima
U šta bi smo onda verovali i čemu se nadali?
Ponovo imam potrebu da ćutim
Jer govorim sa željom da budem ućutkan.
Vetar upada u sudsku pisarnicu i diže papire sa stolova

Ceo dan sam napolju kao da sam cvet,
Napolju su šume, oblasti pod snegom, ovas i raž su napolju,
Gradovi su na ulicama, ulice su na ulicama
Svi kontinenti su napolju.
Ja bih bio jedini grad koji sam unutra!
O nebesa jedini naslove na mome grobu
Bunim se protiv svega, jer nemam na šta da pristanem.

Šta sam ja da bih ćutao?
Sve što sam rekao ponavljam još jedamput,
Moje ćutanje je službi strašne istine.
Sve što ima na svetu ima i u meni.
Ne znam dali je noć ili sam sklopio oči:
Moje slike sveta se menjaju dok putujem.
Nisam ništa video prvi put sve sam prepoznao.
Predeli koje otkrivam oni su koje sam sanjao.
Šta će mi more.Imam ga u glavi
I ja ih samo poredim i bratimim.
Prizor koji gledam odavno postoji u mome sjećanju,
Putevi što godinama zavijaju na istom uglu,
Najređe biljke,jedini primeri,
Nalaze se i u mom srcu,
A sve što je u njemu
Postoji i još negde u svetu ili se potuca.
Ja putujem da bi svakoj stvari prineo drugu svojom dušom
Da bi obe bile manje usamljene.
Sedeći među drvećem govorim o svojoj prirodi,
A kad bih razumeo pticu
Rekao bih joj isti što i vama:
Svemu pretpostvaljam prirodu,
Ali svoju!

Matija Bećković

Na sve spremna budi... Izet Sarajlić

Na sve spremna budi. U noći nekoj 
kao devojčici pričaću ti bajke i skaske. 
Drugi put ću zaželeti da odem daleko, daleko. 
Do Aljaske. 
Nekad jednostavno neću ti doći 
i na stolu uzalud čekaće me tvoje ruke i čaj. 
U društvu s brezama šetaću u noći 
a ti ćes misliti da je zauvek prošao naš maj. 
Na sve spremna budi. Na smeh i na suze. 
U životima našim tek prvi čin je gotov. 
Da bih bio muzej, ako želiš da budem taj muzej, 
prethodno moram da budem Ljermontov. 
Prethodno moram da ti napišem stotine ovakvih 
redaka, 
jer u stihu ništa se drugo i ne dešava sem ljubavi 
i vere. 
Tako je bilo u doba predaka, 
tako će biti i hiljadu godina posle naše, posle tvoje 
i moje ere. 
Pa, ipak, na sve spremna budi, jer zajedno nam je 
i da čekamo i da spavamo, 
da strahujemo za sunca, za srne, za snove. 
Preostaje nam još toliko toga, a u našim glavama, 
na žalost, mesta nije samo za stihove. 
Nekad možda neću ni primetiti bore na tvom licu, 
ni bele epolete snega na tvojim ramenima kad udješ 
s ulice. 
Nekad tvojim ćerkama zaboraviću da ispričam 
"Snežanu" i "Crvenkapicu" 
i četiri zida naše sobe učiniće ti se kao četiri 
beznadežna zida tamnice. 
Ponekad pomislićeš da odumirem, kao država, 
ni Danton, ni Hajne, ni Goran, 
i to ja, koga si za besmrtnog držala, 
na koga sam i sam bio ljubomoran. 
Na sve spremna budi, na psovke i na madrigale, 
na suze i na pisma što preklinju i prete, 
ali ruke koje su mi se jednom predale, 
te ruke su svete! 

...keys...