Ponekad naiđe neki trenutak što čudno može što čudno zna da malen kao rečni belutak... čitave svetove nama da Ponekad može nečega sen da bude zanos da bude krilo ponekad je dovoljan maleni tren više od svega što je bilo Ponekad nekome snu si predan pa ti se život ruga zbog njega ponekad se može ostati čedan... i posle svega.
Ponovo imam potrebu da ćutim Jer ono što najlepše umem da kažem više me ne zanima. Odlučio sam da govorim kao da će mi svaka reč biti poslednja Šta sam ja da bi pevao? Moj siromašni rečnik zamenjujem prirodom I gdje god putujem nailazim na nju I njena smela poređenja. Priroda je izrazila moje namere na više načina Svojim biljem,svojim požarima I drugim čudesima čiji sam učenik. Ona je dala oblik ptici Smelije no što se usudio ijedan pesnik I ja se ispod njenih ptica potpisujem Ne dodajući im gotovo ništa. O mutna jelo izrasla iz moje mastionice, Priroda je puna mojih pogleda na svet Ja stoim iza njenih cvetova bez granica Ja poštujem jedino njene neumoljive zakone. U čitavoj prirodi nigde,osim na svoj život, Ne mogu da stavim tačku, Jer se sve javlja ponovo i ravnomerno sa godišnjim dobima. Kad posle jeseni ne bi došla zima U šta bi smo onda verovali i čemu se nadali? Ponovo imam potrebu da ćutim Jer govorim sa željom da budem ućutkan. Vetar upada u sudsku pisarnicu i diže papire sa stolova Ceo dan sam napolju kao da sam cvet, Napolju su šume, oblasti pod snegom, ovas i raž su napolju, Gradovi su na ulicama, ulice su na ulicama Svi kontinenti su napolju. Ja bih bio jedini grad koji sam unutra! O nebesa jedini naslove na mome grobu Bunim se protiv svega, jer nemam na šta da pristanem. Šta sam ja da bih ćutao? Sve što sam rekao ponavljam još jedamput, Moje ćutanje je službi strašne istine. Sve što ima na svetu ima i u meni. Ne znam dali je noć ili sam sklopio oči: Moje slike sveta se menjaju dok putujem. Nisam ništa video prvi put sve sam prepoznao. Predeli koje otkrivam oni su koje sam sanjao. Šta će mi more.Imam ga u glavi I ja ih samo poredim i bratimim. Prizor koji gledam odavno postoji u mome sjećanju, Putevi što godinama zavijaju na istom uglu, Najređe biljke,jedini primeri, Nalaze se i u mom srcu, A sve što je u njemu Postoji i još negde u svetu ili se potuca. Ja putujem da bi svakoj stvari prineo drugu svojom dušom Da bi obe bile manje usamljene. Sedeći među drvećem govorim o svojoj prirodi, A kad bih razumeo pticu Rekao bih joj isti što i vama: Svemu pretpostvaljam prirodu, Ali svoju! Matija Bećković
Na sve spremna budi. U noći nekoj kao devojčici pričaću ti bajke i skaske. Drugi put ću zaželeti da odem daleko, daleko. Do Aljaske. Nekad jednostavno neću ti doći i na stolu uzalud čekaće me tvoje ruke i čaj. U društvu s brezama šetaću u noći a ti ćes misliti da je zauvek prošao naš maj. Na sve spremna budi. Na smeh i na suze. U životima našim tek prvi čin je gotov. Da bih bio muzej, ako želiš da budem taj muzej, prethodno moram da budem Ljermontov. Prethodno moram da ti napišem stotine ovakvih redaka, jer u stihu ništa se drugo i ne dešava sem ljubavi i vere. Tako je bilo u doba predaka, tako će biti i hiljadu godina posle naše, posle tvoje i moje ere. Pa, ipak, na sve spremna budi, jer zajedno nam je i da čekamo i da spavamo, da strahujemo za sunca, za srne, za snove. Preostaje nam još toliko toga, a u našim glavama, na žalost, mesta nije samo za stihove. Nekad možda neću ni primetiti bore na tvom licu, ni bele epolete snega na tvojim ramenima kad udješ s ulice. Nekad tvojim ćerkama zaboraviću da ispričam "Snežanu" i "Crvenkapicu" i četiri zida naše sobe učiniće ti se kao četiri beznadežna zida tamnice. Ponekad pomislićeš da odumirem, kao država, ni Danton, ni Hajne, ni Goran, i to ja, koga si za besmrtnog držala, na koga sam i sam bio ljubomoran. Na sve spremna budi, na psovke i na madrigale, na suze i na pisma što preklinju i prete, ali ruke koje su mi se jednom predale, te ruke su svete!
..Zaljubljenost je ljepota moguceg, realizacija nejasnog i naznacenog, kreacija zamisljenog. Ubijati svoju zelju, osjecajnost i nadu, je ubijanje dijela duse. Zaljubljujemo se u ono najljepse u nama. To ne postoji u drugome? I te kako da postoji, nije to iluzija, nego je slika proizasla iz nase intuicije i naseg prepoznavanja suptilnih znakova. ... Jedina greska koja postoji u zaljubljenosti je ocekivanje da ce stvari ici lako, jednostavno i pravolinijski. Zaljubljenost nije utapanje u savrseno, nego borba za ideale, za najbolje. Razumljivo je da oni koji nisu spremni na napore, upornost i ozbiljnost, mogu i odustati. Oni kojima ljubav nije najveca vrijednost, nek traze nesto drugo. Oni koji se ne bi mucili, neka gade sebi sebe i svoje najljepse. Ali neka znaju sto rade....
