Ispunjena uspomenama koje nas rastuze,nasmeju,zabole. Ponekad namjerno diramo te stare oziljke iako znamo da nas ceka neprospavana noc. Pa onda kroz prozore gledamo u neko tudje nebo i uzalud trazimo one zvjezde ka kojima smo nekad davno upirali ceznjive poglede i samo njima odavali tajne prvih mladalackih ljubavi.Pa se naprezemo da cujemo onaj ljetni povjetarac sto je saputao u krosnjama drveca ispod kojeg smo se,drzeci svoju prvu ljubav za ruke,skrivali od radoznalih pogleda. Ali...umjesto tog sapata samo uzdah srca svoga cujemo. Prohujalo je vrijeme i mnoge vode protekle....nema vise ni parnjaca ni zvizduka vozova koji su najavljivali da smo blizu onog koji nas na nekom sivom peronu ceka uzdrhtalog srca.Niti iscekivanja postara da nam glas od voljene osobe donese pa da po ko zna koji put procitamo rijeci koje su drhtavom rukom pisane; "ljubim te", "mislim na tebe", "nedostajes mi".Pa prislonimo pismo na grudi i uzdahnemo od nekog slatkog bola sto nam kroz srce mine... Od svega ostase samo uspomene od kojih se pobjeci ne moze.Cak i kada bi znali put sto vodi u zaborav,mi nebi posli njime.Vec se uvijek istom stazom vracamo sto vodi do mora uspomena.I uronimo u te talase koji nas miluju,nose,vuku u dubine....I plovimo,plovimo ka onim nekim dalekim,nedostiznim obalama sto nas svake noci zovu i mame. I onda se odjednom probudimo jer se uplasimo da cemo potonuti u tom uskovitlanom moru uspomena.A kad se pogledamo u ogledalo...vidimo ispod ociju nekoliko sitnih kapi...blistavih...slanih..." D. Maksimovic
Kad si ljubila istinski onako kako zelis znas kako svijece vino vecera kad si ljubila mozes li se sjetiti koji je mene snijeg pokrivao Sad mi je smijesno casna rijec nezamislivo mi je a ima takvih ljubavi koje treba dobro protresti prije svake upotrebe Proslo je mjesec dana od tvog rodjendana zao ti je sto ti nisam cestitao ali nisam stigao vjeruj znas da je uvijek neka guzva Veceras sjedim sam znam da te cudi ali sam sam cini mi se da pada snijeg i brinem o nekim bezveznim stvarima a ljubio bih te nocas pozelim to Nedostaje mi ponekad neka ludost nesto izmedju bola i srece muzika s kasetofona i sjecas li se samo kako smo iskljucili telefon i zvono a bilo te je sram u pocetku ugrizla si mi usnu iscjedila dva limuna u caj i prolila kavu na cistu bijelu plahtu Znam tvoj broj i mogao bih te nazvati ali nema smisla mozda si vec zaspala a mozda radis i neke druge stvari mozda si sada i bolje izabrala nisi vise onako neozbiljna ne slusas valjda samo neke gluposti i znam da si govorila kako bi voljela da razumijes Zaratrustu da gledas Shakespearea zapravo ti si nadarena ti to mozes kad hoces A ljubio bih te nocas znam da je nemoguce i kazem to tek tako da shvatis kako mi nije svejedno zbog onih zvijezda nad gradom zbog vjetra nad rijekom i zbog jos puno sitnica koje zivot zaboravlja a one ostaju i lebde u zraku i oko tebe i oko mene kad se sretnemo
Volio bih da imas onu istu haljinu cini mi se da je bila plava zguzvali smo je bar deset puta i nikad nemoj reci nesto sto bi nas moglo zaboljeti Vrijeme je na tvojoj strani i to si mi uzela Sad cu otvoriti prozor i viknuti volim te Grad spava a snijeg pada Volim te
Zeljko Krznaric
..Zaspala je na kaucu dok sam se petljao sa jastucnicom u drugoj sobi, i nisam imao srca da je budim. Podmetnuo sam joj jastuk pod glavu i nameravao da je pokrijem mekim kariranim cebetom, ali mi se ucinilo da to, nekako, ne ide uz tesni, svecani kostim. Šta sad? Nisam mali, bilo mi je jasno šta se to dešava izmedu nas, ali dotad je sve ipak išlo po nekom redu. Ono što mi je palo na pamet bilo je prilicno preko reda, i uveliko je prelazilo granice pristojnosti. Hm, kad smo vec kod granica, ona je prva izazvala granicni incident, zaspavši na mom kaucu, pošto se prethodno, mimo bon-tona, pojavila nenajavljeno, kasno, i tako dalje. Dabome. To mi je pomoglo da lakše rešim dilemu. Pažljivo, kao ekspert za demontiranje paklenih mašina, povukao sam patent-zatvarac na njenoj suknji. Zzzzzzzzzzzzip! Za razliku od Emilije, devojcure kojima sam nekad povlacio cipzare bile su veoma budne, a ajkule sa kojima imam posla zadnjih godina suknje skidaju same, i to, uglavnom, još u liftu, ili u hodniku, pred vratima, kad nisu u velikoj žurbi. Ovo je za mene bilo nešto sasvim novo… Cudna kombinacija cednosti i nekrofilije uplašila me je toliko da sam hteo da odustanem, ali onda je ona, u polusnu, pomerila onaj nevaljali deo koji mi je smetao, suknja je samo kliznula preko svile njenih bokova, i pracaknula se u mojim rukama. Devojke nikad nisu u tolikoj nesvesti da ih može skinuti neko kome to pri svesti ne bi dozvolile. Njeno podsvesno poverenje samo me je obavezalo da budem još nežniji. Zadržavajuci dah, kao da tražim šifru na sefu, okrenuo sam tri presvucena dugmeta na gornjem delu kostima, i pogodena kombinacija otkrila je malog zlatnog Isusa na njenom lancicu. Mucenik je, široko raširivši ruke, branio jednodelni crni cipkasti triko, koji je pomalo licio i na “korset”, nema veze, u svakom slucaju, to je bilo poslednje “nešto” što je ostalo na njoj. Ne brini, Gospode. Znam šta radim… Ušuškao sam je u cebe sa svih strana, i tek onda odškrinuo vrata terase, složio na naslon kauca stvari u kojima je došla meni, a na naslon stolice koje ce joj biti potrebne kad dode sebi, i na brzinu, pod telefonskim brojem pumpe, nažvrljao kratku novelu o bravi i kljucu, za slucaj da odluci da zbriše kuci pre nego što se ja, ujutru, vratim. Ali, davo mi je sedeo na ramenu… Bio sam vec na vratima, kad sam pomislio da ce ipak biti bolje ako s nje skinem još nešto što bi joj moglo smetati u snu. Ta crna stvar bila je pomalo komplikovana, nisam imao predstavu kako se demontira i skida, ali kad sam je se jednom dotakao, više nisam mogao da je pustim iz ruku. I uspeo sam… Gledajuci dugu ridu kosu, prosutu po belom damastu, shvatio sam da nisam pogrešio kad sam rešio da idem do kraja, i da sam dobro uradio što sam joj na kraju konacno skinuo i tu veliku crnu šnalu. Šnalu? Šnalu. Pa šta? “Sram bilo onoga ko zlo pomisli”… To piše na Ordenu Podvezice. Na Ordenu Šnale ne piše ništa, pošto to odlicje, zasad, ocigledno ne postoji. Da postoji, ja bih ga vec imao na šinjelu… Ne znam šta bih još morao da uradim da postanem svetac, ali mislim da sam glavni posao vec obavio. Sad, ako i treba da ubijem neku aždaju, ili da spasem dva-tri grada od kuge i propasti, to ce, posle svega ovoga, biti samo puka formalnost. Samo polako. Nisam ja lud. Barem ne toliko… Cula su naelektrisala vrhove prstiju kojim sam joj doticao kožu i pratio besprekornu liniju glatkih ramena, tragajuci uzalud za malom, najmanjom greškom. Mirisala je na Indiju, na breskvu, na izvor, biseri su virili iz tek odškrinute školjke njenih usana, osetio sam u bradi laki drhtaj, jeku jedne davne groznice, za koju sam mislio da umire kad te obuzme, i da se više ne može vratiti ako je jednom preboliš. Da, želeo sam je. Još kako sam je želeo… Dodirnuo sam joj mali prst na nozi, bezuspešno pokušao da nadlanicom uklonim beleg iz detinjstva sa njenog levog kolena, udubio se u cudni raspored sicušnih mladeža na tilu vitkih leda… I trgao se. Uplašen… Koliko to na njoj ima tajnih mesta koja bih želeo da poljubim? Ali, ne sad. Jednom. Možda… Ja sam momak staromodan. Prevaziden. Po mojoj religiji, moja želja je samo pola želje… Lepo sanjaj, mali mišu nabareni. Ko zna da li ceš mi ikad više biti tako blizu? Možda cu se kajati, možda cu jednom morati da se napijem svaki put kad se setim ove noci… Neka… Ako ikad budemo spavali zajedno, to ce biti onako kako sam zamislio. I kako Bog zapoveda. I niko nece spavati za vreme tog spavanja… Laku noc, njene pospane oci…
