"Znaš li koja životinja najviše liči na čoveka?

Aspida.Vuče se i menja kožu po potrebi. Krade i jede decu drugih vrsta dok su još u gnezdu,ali je nesposobna da se suoči sa njima u otvorenoj borbi. Otrova ima da samo jednom ujede i posle toga se satima oporavlja,ali je onaj kojeg je ujela osuđen na smrt. Jedino što, za razliku od čoveka, nikada ne bi ujela pripadnika svoje vrste."

Čim neko nešto voli i za nešto se veže — misao neku, predmet ili živo ljudsko biće — on daje nešto od sebe i spreman je da daje i gubi još više, bez mere i računa, sa istom onom nagonskom bezobzirnošću i stihijskom žestinom sa kojom se ljudi bacaju na sticanje i grabež. I to je do sada jedini poznati način kako jedan čovek može da daje drugim ljudima ili stvarima oko sebe i ono što ne mora i onda kad ne mora. Tako to što se zove ljubav stvara jedno nepregledno i nerazumljivo knjigovodstvo međusobnih davanja i primanja, sa potpuno antipodnom, astronomskom računicom u kojoj je sve nejasno, ali čiji je krajnji zbir kratak, jasan i razumljiv.

Ivo Andrić

Dva čoveka na svetu,s' kojima se ukršta moj put, postoje.
Jedan je onaj koga ja volim, drugi voli sve što je moje.

Jedan, u mojim snovima večno živi, i čuva ga moj mračni um.
Drugi, pred mojim srcem stoji samo. 
A, ja ga nikada ne puštam tamo.

Jedan je bio samo tren prolećne nade, proćerdane sreće dah.
Drugi mi ceo svoj život dade a, ne uzvratih mu ni sat.
I , jedan živi u mojim pesmama, gde je ljubav slobodna i vrela, poput krvi.
Drugi je onaj sa dosadnim danima, gde su svi snovi isušeni, i sve se mrvi.
Između ovo dvoje sve žene pate, žude.
Da budu u ljubavi, s voljenim, i čisto.

Ali, samo jednom u svakih sto godina bude,
Da se to dvoje spoje u isto..



(nepoznat autor, preizeto sa internet stranica, bez potpisa)

...Ostalo može da ostane kao i kad sam disao. Neka se lepršaju suknje i marame. Nek neko nekom zariva nož u vrat, i neko nekom i dalje šapuće: draga...


M. A.