Tišina, preglasna. Na samoj ivici vibracije, reklo bi se.

 
U zivotu postoji jedna vrednost koja cesto drugima ostaje skrivena, ali je covek oseca duboko u svojoj dusi: to je vernost ili nevernost onome sto osecamo da je nasa sudbina ili vokacija koju treba da ispunimo. 
Sudbina, kao uostalom sve sto je ljudsko, ne ispoljava se apstraktno vec se ozivotvoruje u nekoj okolnosti, na nekom malenom mestu, na nekom voljenom licu, u rodjenju nekog siromaska na periferiji neke imperije. 
Ni ljubav, ni istinski susreti, pa cak ni duboka razmimoilazenja, nisu plod slucajnosti, vec su nam na tajanstven nacin predodređeni. Koliko sam se samo puta u zivotu zacudio sto u tolikom mnostvu ljudi na svetu nailazimo na one koji, na izvestan nacin, vuku konce nase sudbine, kao da pripadamo istovetnoj tajnoj organizaciji, ili poglavljima jedne iste knjige! Nikad nisam saznao da li ih prepoznajemo zato sto smo vec tragali za njima, ili smo tragali za njima zato sto su vec bili nadomak nase sudbine. 
Sudbina se ispoljava putem znakova i nagovestaja, koji nam se isprva ucine beznacajni, a za koje tek kasnije uvidimo da su bili od presudnog znacaja. Tako se desava da u zivotu cesto poverujemo da smo izgubljeni, dok u stvari uvek idemo ka određenom cilju, ponekad vođeni nasom najociglednijom, ali u drugim prilikama, mozda i bitnijim za nas zivot, nekom snaznom i nepokolebljivom voljom i nama samima neznanom, u susret mestima, osobama ili stvarima koje, na ovaj ili onaj nacin, jesu, ili su bile, ili ce biti, od odlucujuce vaznosti za nasu sudbinu, voljom koja ide u prilog nasim prividnim htenjima ili ih osujecuje, pomaze ili odmaze nasim teznjama i cesto, sto nas jos vise zacuđuje, vremenom dokazuje da je budnija od nase svesne volje. 



Otpor - Ernesto Sabato

Budim je zbog sunca koje objašnjava sebe biljkama
zbog neba razapetog između prstiju
budim je zbog reči koje peku grlo
volim je ušima
treba ići do kraja sveta i naći rosu na travi
budim je zbog dalekih stvari koje liče na ove
ovde
zbog ljudi koji bez čela i imena prolaze ulicom
zbog anonimnih reči trgova budim je zbog manufakturnih pejzaža javnih parkova
budim je zbog ove naše planete koja će možda
biti mina u raskrvavljenom nebu
zbog osmeha u kamenu drugova zaspalih između
dve bitke
kada nebo nije bilo više veliki kavez za ptice
nego aerodrom
moja ljubav puna drugih je deo zore
budim je zbog zore zbog ljubavi zbog sebe zbog
drugih
budim je mada je to uzaludnije negoli dozivati
pticu zauvek sletelu
sigurno je rekla: neka me traži i vidi da me
nema
ta žena sa rukama deteta koju volim
to dete zaspalo ne obrisavši suze koje budim
uzalud uzalud uzalud
uzalud je budim
jer će se probuditi drukčija i nova
uzalud je budim
jer njena usta neće moći da joj kažu
uzalud je budim
ti znaš da voda protiče ali ne kaže ništa
uzalud je budim
treba obećati izgubljenom imenu nečije lice
u pesku


Branko Miljković