Pre dva dana otvorila sam Prozor i osetila Miris...sličan onome koji nagoveštava proleće.
Zatvorila sam oči i jedno vreme sam stajala na prozoru i udisala.
U tom mirisu uvek ima nekog bola. Čak i onda kada sam bila beskrajno srećna sa tobom, ovaj miris je u meni budio tugu, osećaj prolaznosti, misao da ću ostariti, da me nećeš voleti jednom, da nas neće biti.
Tada sam ti govorila da udahneš punim plućima i osetiš svakim delićem tela taj osećaj od kog te hvata jeza. Smejao si mi se i rekao da sam luda. Srećan si što ne osetiš taj miris, jer evo, tek je februar i tek nas čeka pravo proleće i novi mirisi. Uvek sam imala želju da se isplačem kada mi sve to probudi i pomeša osećanja, da bih na kraju osetila olakšanje i uz tvoje 'Ne budali' počela svemu da se smejem.
Nasamo sam ipak uspevala da pustim suze jer sam nekako slutila... I to što sam slutila me je istinski rastuživalo.

Tako sam i ovaj put stajala i čekala spas u Suzi. Bilo bi mi lakše, ali ona stoji. Samo jedna kreće, kao na silu, sa neuobičajene strane oka. Sa unutrašnje strane, do nosa.
Kažu da su samo te iskrene.
Iznad usne se zaustavlja.
Otvaram oči. Gledam kroz prozor. Možda ćeš proći mojom ulicom.
Nema te.
Ipak blagi smešak za moju Nepresušnu Nadu. Zatvaram Prozor. Zatvaram Vrata za Mirise, Tugu, Bol i brišem Suzu.

2000. godina. by J. Go.

Idi i uhvati zvezdu padalicu....

Idi i uhvati zvezdu padalicu,
zanesi na korenu mandragore,
kaži gde su sve minule godine,
ili ko rastavi Đavolje stopalo.
Uči me da slušam pevanje sirena
ili da se klonim uboda zavisti
i otkrij vetar koji služi
napretku časnog uma.

Ako si odvučen čudnim prizorima
stvari nevidljive da vidiš,
jaši deset hiljada dana i noći
dok ti starost ne osneži kose.
Kad se vratiš kazaćeš mi
sva neobična čuda što su ti se zbila.
I zakleti se da nigde
ne živi žena lepa,
a verna.

Ako je nađeš, javi mi.
Takvo hodočašće bi slatko bilo,
mada bismo se na susednim vratima
mogli sresti;
mada je verna bila
kada si je sreo.
I dok joj još pišeš pismo ti,
ona bi opet ti bila neverna
dok izbrojim do dva ili tri.

…Ne znaci da mnogi ne postupaju casno I da nisu postojani u svojoj ljubavi: ali cak I medju njima, koliko je onih koji razumeju nase srce. Ne treba verovati da njihova ljubav lici na nasu. Oni cesto osecaju isto pijanstvo, cesto su cak I vatreniji, ali oni ne poznaju ono nemirno nestrpljenje, onu neznu brigu koja u nama izaziva onu dirljivu brigu ciji je jedini predmet voljena osoba.

Covek uziva u sreci koju oseca, a zena u sreci koja pruza.

Ta razlika tako vazna, I tako malo uocena ipak osetno utice na njihove uzajamne odnose. Covek uziva u tome da zadovolji zudnju, a zena u tome da je izazove. Dopasti se za coveka je samo sredstvo za uspeh, dok je za zenu to sam uspeh. A kaciperstvo koje se tako cesto prebacuje zenama samo je zloupotrebljavanje takvog osecanja, I samim tim dokazuje da ono postoji.

Najzad, ta iskljuciva sklonost koja karakterise narocito ljubav, kod coveka je samo naklonost koja u najboljem slucaju sluzi da poveca jedno zadovoljstvo koje bi mozda druga osoba oslabila, ali ga ne bi unistila, dok kod zene to je duboko osecanje, koje ne samo sto unistava svaku zelju za drugim, nego, posto je jace od prirode I ne podleze njenom uticaju, ostavlja im da osete samo gadjenje, tamo, gde bi, izgleda, trebalo da se rodi uzivanje…

(Opasne veze- Mrs. de Rozmond-predsednikovici de Turvel PISMO CXXX)

Spiram te sa kože

Spiram te sa kože,
Sa minulih leta,
Miris hladnog limuna,
Zelen martovski prhut,

Iskašljavam te,
Talog ispod jezika,
Vreo šljunak u krvi,
Ljustim te sa nokata
Oštrim nožem kajačem
Nema te, nema te,
Nema te.

Reči te se odriču i
u laž me ušuškuju,
Nisi postojala
sem u pesmama, nisi
postojala ni toliko
da bi se pomirili
sa iščeznućem,

Istresam te iz džepova
starih košulja,
Stružem te okom
sa fotografija
Stresam te sa kose,
Davni prosinački sneg,

Proklinjem pesme
u kojima stanuješ,
jedeš, spavaš, umivaš se,
Sve bih ti oprostio
samo da te ima,
Da ima krvi u tebi.

Srce od najfinijeg drveta
izvajao bih i pod rebra
ti ga sakrio,
More bih ti u san
donosio.

Vetrovi bi ti bili pokorni,
Kišama bih te uspavljivao,
Samo da te ima
imalo izvan reči,
Samo da postojiš.

Kako ćeš i ovu
Molitvu čitati
Ako te nema
Ako uporno tvrdiš
Da te nema,
Da sam te
izmislio.

Pero Zubac

DORUČAK


Sipao je kafu
U solju
Sipao je mleko
U solju sa kafom
Stavio je secer
U belu kafu
Kasicicom je
Promesao
Popio je belu kafu
Spustio solju
Bez reci
Zapalio je
Cigaretu
Pravio je
Kolutove od dima
Otresao je pepeo
U pepeljaru
Bez reci
Ne pogledavsi me
Ustao je
Stavio
Sesir na glavu
Navukao
Kisni mantil
Jer je padala kisa
I otisao je
Bez ijedne reci
Ne pogledavsi me
A ja sam se
Uhvatila za glavu
I zaplakala.


Žak Prever

Na sve spremna budi ... (Izet Sarajlić)

Na sve spremna budi. U noći nekoj kao devojčici pričaću ti bajke i skaske. Drugi put ću zaželeti da odem daleko, daleko. Do Aljaske. Nekad jednostavno neću ti doći i na stolu uzalud čekaće me tvoje ruke i čaj. U društvu s brezama šetaću u noći a ti ćes misliti da je zauvek prošao naš maj. Na sve spremna budi. Na smeh i na suze. U životima našim tek prvi čin je gotov. Da bih bio muzej, ako želiš da budem taj muzej, prethodno moram da budem Ljermontov. Prethodno moram da ti napišem stotine ovakvih redaka, jer u stihu ništa se drugo i ne dešava sem ljubavi i vere. Tako je bilo u doba predaka, tako će biti i hiljadu godina posle naše, posle tvoje i moje ere. Pa, ipak, na sve spremna budi, jer zajedno nam je i da čekamo i da spavamo, da strahujemo za sunca, za srne, za snove. Preostaje nam još toliko toga, a u našim glavama, na žalost, mesta nije samo za stihove. Nekad možda neću ni primetiti bore na tvom licu, ni bele epolete snega na tvojim ramenima kad udješ s ulice. Nekad tvojim ćerkama zaboraviću da ispričam "Snežanu" i "Crvenkapicu" i četiri zida naše sobe učiniće ti se kao četiri beznadežna zida tamnice. Ponekad pomislićeš da odumirem, kao država, ni Danton, ni Hajne, ni Goran, i to ja, koga si za besmrtnog držala, na koga sam i sam bio ljubomoran. Na sve spremna budi, na psovke i na madrigale, na suze i na pisma što preklinju i prete, ali ruke koje su mi se jednom predale, te ruke su svete! 

Tamničareva Pesma


Kuda lepi tamničaru
Sa tim ključem poprskanim krvlju
Idem da oslobodim onu koju volim
Ako još ima vremena
A nju sam zatvorio
I nežno i svirepo
Na najskrovitijem mestu svojih želja
Na najdubljem mestu svojih nemira
U laži budućnosti
U gluposti zaklinjanja
Hoću da je oslobodim
Jer hoću da je slobodna
Po cenu i da me zaboravi
Po cenu i da ode
Pa čak i da se vrati
I da me još voli
Ili da zavoli drugog
A ako joj se taj dopadne
Pa ona ode
I ja ostanem sam
Sačuvaću samo
Na svojim dlanovima
Do poslednjeg daha
Blagost njenih dojki izvajanih ljubavlju

Ž. Prever