Đe reče Japan...

Đe reče Japan...

Ja ne trpim kad drugi priča

Zamaram se kad ćutim

Poštenije je da ti to kažem

Nego da pričaš

A da te ne slušam

Da te gledam u oči

Kao da te slušam

A da te ne čujem

Nego punim usta

I smišljam šta ću reći

Čim ispregneš jezik

I poturiš priču.

Barem meni ne treba zboriti

Kako to ne valja

I kako bi bilo pametnije

Ponekad i drugoga čuti

Koliko bi bilo bolje

Da sam drukčiji

Bilo bi bolje za drugoga

Ali za mene ne bi

Svak misli šta je za njega bolje

Jedino bih mogao slušati

Kad bih mogao nekako

Sam ispred sebe stati

I sam sebi pričati sve ispočetka.

Ne sviđam se ja ni sebi

Meni je to najmanje milo

To i mene zbunjuje

Niko to ne mrzi koliko ja

Meni to najteže pada

Tu sam ja najviše oštećen

Ali zar da čekam dok oštete priču

Da je ni Bog ne može popraviti.

I kad nešto pitam

Odgovor me ne zanima

Činim se čuo a ne čujem

Znam šta bih čuo

Ne tiče me se šta ko misli

Nego šta ja mislim

Ne znam šta ja znam

To jedino ne znam

A šta misle drugi

Znam bolje od njih.

Da ti nešto kažem

Pre nego što počnem govoriti

Rado bih te slušao

Nema zbora

Samo kad bih mogao

Da imam kad

I da sam bez jezika

I da mi nije poznato

Pre nego što počneš

I šta bi rekao i kako bi završio

Ali i kad ćutim ja govorim u sebi

A ono što kažem glasno

Samo je krnjatak od toga

Zato mi je lakše da kulučim i krampam

Nego da slušam

Puna jezika i prepunjenih obraza.

Ćuti barem ti

Zlatoust si kad ćutiš

Fin si dok ne progovoriš

Greota je da govoriš

Kad ti ćutanje nije teret

Drugo sam ja

Ja govorim od nevolje

Da me jezik ne udavi

Da mi se usta ne usmrde.

Ne dam da mi kidišu na jezik

I da me razjeziče

A neću ni ja dugo

Pa pričajte kad odem.

Po godinu sam sebe nagovaro

Da nekoga saslušam

Baš da vidim šta će reći

Ali čini mi se nije ni zinuo

Palac me prestigne

I počne migati po čarapi

I ne mogu mu ništa

Ja hoću a palac neće

Gledam ga a borim se s palcem

Sav sam pod uzbunom

Smeškam se ali ne onome što priča

Nego nečemu drugom

Bojim se videće s kim se borim

A znam Bog me gleda

I mislim palac je pametniji

Nećeš ga slušati ako si čoek.

I kad slušam

Trudim se da ne slušam

I kad se s nekim saglasim

Ljutim se na sebe

I što sam slušao

I što sam se saglasio.

Duša mi je da kažem naopako

Stidim se da govorim pravilno

I neću da me popravljaju

Znam da se tako ne kaže

Ali ako kažem onako kako se kaže

To nije ono što hoću da kažem.

Pričaju a ništa ne govore

Čim jednu izgovore moraju za njom

A ne znaju koja im je sledeća

Ni kud im koja ide

Otme im se jezik pa čeketaju

Jedno počnu a drugo ne završe

Sve tetiljancije i pobrkotine

Zaglave se ko voda u grliću

Krkljaju kao prevrnuta boca.

Niko nikoga i ne sluša

To su priče

Ne čuju sebe a ne drugoga

Nego ljudi lažu

Za neke laži je šteta što su laži

Ali ja da lažem neću

Tobož slušaju pletipriču

Pletipričalica

A da ih pitaš šta je ko rekao

Ni jedan ne bi znao

Svako bi pričao svoju priču

Ovo svak zna a samo ja priznajem

Niko me ne nagoni nego ja hoću.

Niko sa mnom ne može

Neće to niko da trpi

Svi su me ostavili

Ne volim nikoga

A najmanje sebe

Usko mi je pod nebom

A kamoli u prsima

Nemam nikoga sem sebe

A sebe sam najželjniji.

Ne ume niko da me čuje

A jedva sebe slušam

Sam sam sebi dosadio

Jedan se bio našao

Kao ovo ti

I izdržao što ne bi niko

I kupio me s tim

Ali i on je tu skoro zavapijao

Ne mogu više

I iskočio preko vrata

Preko kojih ćeš iskočiti i ti.

Niko mi ne dolazi

Niti ja kome idem

Po jednoga uvatim

Kao ovo tebe

I pričam mu dok ne uteče

A onda pričam sam sa sobom

Pobijem tojagu predase

Pa se na nju izdirem

Rečima se zamajavam

Na jezik se dočekujem

Da se živ čujem

Do ćutne minute

A sve pričam ne bih li se setio

Onoga što sam zaboravio.

Ako ćemo pošteno

Ni s kim i ne pričam

Sem sam sa sobom

Kad imam u sebe poverenja

Ne mogu bez nikoga

Ništa ni reći ni znati

Malo ko može bez ikoga

Ni drvo bez drveta

Ni čoek bez čoeka

Ali poneko može

Kao bor osamnik

E to je drvo junak

I čoek je čoek

Ako može sam.

Nešto bih te pitao

Da mi pravo kažeš

Ali ti ćeš reći

Hoću ako znadem

I ako je za kazivanje

Kao da bih te ja pitao

Ono što ne znaš

I što nije za kazivanje

Pa što da te pitam

Kad znam šta bi rekao.

A ti znaš da ja znam

Šta ti znaš i šta ne znaš

I šta je za kazivanje a šta nije

I da hoćeš da pričaš pričao bi

Ne bih čekao da te ja pitam

Zato ću ja sve sam ispričati

A ti slušaj i nemoj me prekidati

Samo ladi usta i klimaj glavom

Je li sve onako kako sam rekao

Jesam li šta izostavio i oštetio

Pa ako jesam

Meni nije muka da pričam sve ispočetka.

Sve hoću da ti kažem

A uvek zaboravim

Uzgred budi rečeno

Ne kažem ja tebi ništa

Nego gledam u tebe

Ne u tebe nego u tvom pravcu

Pa se čini da tebi pričam

A ja ne pričam nikome

Nego sam sa sobom

Pričam svoju priču.

Matija Bećković

..Razgovaram bez sagovornika

kao da razgovaram s duhom,

ne vidim mu razgovetno lika,

čujem ga više srcem nego sluhom...

..Nema čudjenja, nema nesporazuma,

razgovaramo kao vekovni znanci,

otvaram širom vrata uma,

reči iz podsvesti idu u pravce...

Desanka Maksimović