O, taj grozni strah na raskrsnicama s kojima smo se mnogi u krčme vratili. O, taj kukavičluk ... Blažen ko ima hrabrosti za jedno ili drugo ILI. Blažen kog ne uspije užas raskrsnice da baci pod noge i bijedno smrvi. Blažen, kažem, samoubice i dobrovoljni davaoci krvi. PISMO MOJOJ UCITELJICI Draga gospodjo uciteljice, ne zacudite se ovom pismu kasnom, podsjetise me na Vas dvije male ptice, dvije obicne ptice na zici telegrafskoj. Sjetih se, znate, onih Vasih prica punih ljubavi za ptice nevine i slabe poslije kojih smo, zbog svake pracke i kamicka, klecali dugo iza table. Ne zamjeram Vam - daleko bilo, pa cak ni to sto me vukoste za usi, sve je to danas na svoj nacin milo i prijatno je od toga u dusi. Ja se cesto sjetim tog vremena davnog rata, zime, gladi, bodljivakve zice, nije, bogme, tada bilo jednostavno nauciti nekog da zavoli ptice. Gospodjo, to je, u najmanju ruku, junastvo dostojno postovanja uciti nekog ljubavi uz huku jednog strasnog rata, jednog propadanja. Hvala Vam, gospodjo uciteljice, i ne zacudite se ovom pismu kasnom, podsjetise me na Vas dvije male ptice, dvije obicne ptice na zici telegrafskoj.
Nije jak onaj koji nema slabosti, nego onaj koji svoje slabosti poznaje i prihvata. Nije jak onaj koji ne plače, nego onaj koji dozvoli sebi da suzama olakša teret. Suze ne rešavaju probleme, ali oslobađaju energiju i daju snagu za pokret ka rešenju. Prirodno je i normalno biti tužan kada izgubimo nekog ili nešto nama važno. Prirodno je i normalno potražiti utehu i podršku u teškim situacijama i vremenima. Onaj koji nikada nije slab, onaj koji nikada nije tužan, onaj koji nikada ne plače nikada neće osetiti ni razdragano trčanje i smejanje celim telom!!!!
Kad umrem, tako mi je zao sto ce mi obuci frak i zadenuti u rever cvet umesto rane, a ja sam za zivota sa vojnickih kosulja uzimao kroj. Zar niste primetili da mi se oci neznije od aprila duboko negde u vidicima vecito potmulo dime! Ja sam onaj neznani junak koji je bezbroj puta s vama odlazio u mrak i ponovo se vracao u svaki zivi stroj od Termopila do Hirosime. Dobro zapamtite ovu koracnicu sastavljenu od reci pomalo prljavih i modrih. Hteo bih da se ona zarije u vase srce kao bajonet u vojnicke zivote. Ja sam sadio groblja u travi i iz kalpaka srkao corbu na Odri; ja sam Evropu kupio za jetrenu pastetu, a ujutro joj pucao u trbuh od sramote. Dobro zapamtite ovu koracnicu. Ja sam nosio brnjicu od bodljikave zice i pevao i smejao se ponekad i polulud od bolova. Ja sam bio kapela, ljuljao sam se obesen i zut na raskrscima i zvonio kao zvona celog sveta sam. A danas, samo sam obicna kozna vreca puna kostiju i secanja i olova, ali bar znam da me niko nece prevariti jer suvise znam. Kad cujem tisinu, zatvoricu se u sobu i jaukacu. Tisina je zlocin s predumisljajem, topla i meka omca licemerja oko vrata. Tisina je lirska medjuigra za fabrikovanje dece i dvolican nacin da se covek izleci od straha i pokusa da bude jos jednom jak. Samo, ja vise nemam hrabrosti za takvu ljubav zbog koje cu ponovo ici da ubijam mrtve vojnike iz poslednjeg i pretposlednjeg rata. Dobro zapamtite ovu koracnicu. Hocu da vam se zarije duboko u gola srca kao usijana zvezda u avgustovski mrak. Ja, koji sam nekad zubima srljao u zadimljene godine i sakama vidike deljao i dero, ja, koji sam nekada mlatarao vetrenjacama udova i gromko pevao velikim poderanim ustima, taj isti ja, danas, samo sam mali, zalosnosmesni, neregrutovani heroj, osudjen da raspredam paucinu svakidasnjice svojim rapavim prstima. Ismejace me ako gospodju mater, boze mi oprosti: trudnu, uhvatim za ruku i odvedem na bal, da bi buduce bebe bele od mleka i zuba naucile na vreme dvolicnost ove igre u kojoj se gomila uskomesala. Izrugace se sto ne razumem ovu svilenu tugu i ovu svilenu ljubav, i sto od iste duge krojim i shal i vesala. Da su bar zadimljene davne godine, ne bi imalo sta da se objasnjava. Reklo bi se: bio je, pa sta, - bar zore na njega liche. A ovako sam penzionisani budilnik koji uvek zakasnjava iako srljam da prvi svitanja otkukuricem. Ponekad mi se jos u ocima usire daleki vetrovi sto zaudaraju na pokolj, zar niste primetili, usire se davni ridji brodolomi, pa lomim sanjive ruke od bola i od zhelja. Tu nece moci da pomogne nijedan ochni lekar: nama su duse razroke jer gledali smo siroko, siroko kao kraj u kome su nas okotile matere nase ruzne i voljene zelene od loze i kisa, zute od sveca i cutanja, i plave od uspavanki i veselja. Sta cu ja u ovoj tisini kad sam za nemire stvoren? Sta cu tu gde je ljigavo od negovanih ruku? Sunce mi se kao svrdlo uvrce u potiljak i poslednji se osmeh od moga daha zborao. Sad i ako tuku - drukcije nekako tuku, i nijedan mrav nije postao orao, mada je dosta da samo pozeli i postao bi orao. Nema vise oluja. Reke odevene u kichme od mulja, u bedra od riba, odevene u trbuhe od algi, ravnodusno teku. Nema vise oluja u krvi zutih trava i grana nad bivsim brzacima. Sta mi vredi da izvirem i svake noci sanjam da cu odlutati nekud, kad sam izgubio ushce, pa se smuseno osvrcem i kotrljam preko obala pod nebom preoranim suncanim zracima. Pokusao sam najiskrenije, ali ne razumem se u kamenje sto miruje i to mi je sva krivica. Mozda sam samo zbog ljuljaski imao obraza da ostanem ovom svetu u gostima. Inace, sta cu ovako divno lud sa ovih 25 ptica u mojoj krvi i kostima? Mozda postoji nekakva molitva koja sve resava i sve oprasta. Mozda i u kockama uzidanim u drumove zivi nekakav nemir neprestan i dug. Ali sta cemo kad nas ima i ovakvih koji uvek ponovo moramo da cvetamo kao basta od aprila do septembra, pa onda opet ponovo tako, i ponovo, i ponovo u krug. Sta cemo kad smo se mi trudili sve da razumemo a nismo sve razumeli? Sta cemo kad smo posteno navlacili bezazlene grimase na oljustena lica? Sta cemo kad smo silom u sebi davili grmljavine i shumeli, ali nakazno shumeli, nepromisljeno razapeti izmedju rachundzija i samoubica? Da su mi opet one stare, zadimljene godine, lako bi mi bilo da se igram ludosti i drvecu u kosu vezujem duge. Ili da shirim ruke neka se slapovi neba na mene s urlikom rushe. Svracao bih u jednu divnu krcmu na drumu odavde do tuge gde su stolovi burad baruta, a gosti smeju da puse. Javno bih okolo pricao da sam toranj, da strah za oblake znacim, i trcao bih niz polja da se s matorim sumama rvem. Uopste, lako bi mi bilo da se igram ludosti i u sve dane zmureci zakoracim, pa posle, kad se osvrnem, da pljunem na katastrofe koje su pretile da me zgaze i smrve. A ovako, u meni sve vreme skrguce jedan neugledni Don Kihot i ja bih vecito da se borim! A trube su pretopljene u cajnike. Sad ponovo samo violine sviraju. Svake veceri tempiram krevet i budilnik i opet nikako da izgorim, jer i mine su postale starije i pametnije, pa prvo dobro razmisle, a onda – ne eksplodiraju. Pustite neka za mnom kao slucajno masu zelene ruke granja. Pustite neka na mene pljuste svetovi. Moram da kisnem ovako nerazuman. Oprostimo se od nekih stvari obicnim gestovima i odlutajmo bez osvrtanja. Sacuvajmo ochi za nove neke svetlosti sto se ljuste kao cvetovi iza prvih suma. A kad me budu proneli govorice se kako je umro jedan jablan koji je svakog jutra brstio visine, pa je svu njusku zvezdama pozlatio. Ispasce kao da nisam ziveo do bedara u mulju u barama zelenim. Najzad: ako izbrojimo na prste, - svima se isto hvata. Mojsije, onaj sto je rasklapao mora i izmisljao obecane zemlje, zakonodavac i pesak i ukrotitelj hlebova, Odisej, onaj sto je svisnuo od zevanja i dosade kad se vratio, i ja, - svi mi smo na kraju posteno udeseni. Izmislice da smo vodili drvorede, a bili smo samo procvetali chiviluci za susenje odranih kozha. Izmislice da smo u dahu nosili svezine, a bili smo ustajali u svojoj nespretnosti, odeveni u nakazanu koru. Nista mi nismo uticali na jutro da se ne presijava kao ostrica noza. Ziveli smo, i sa zivotinjskim smislom za prakticno organizovali zanimljive programe za telad koja cekaju, dok smo odraslima vezivali za gubice korpu cutanja uoci poslednjeg velikog crvenog mukanja u zoru.
