Dovrsi svoju poslednju pesmu,

pa da se razidjemo.

 Zaboravi ovu noc kada mine.

Koga se trudim da zagrlim?

Snovi se ne daju uhvatiti.

 Moje zudne ruke pritiskuju prazninu na srce i ona mi satire grudi.

 Nikada ne kazes rec koju bi trebalo.

Da te ne bih ocenio,

 izmices mi na hiljadu strana.

Da te ne bih pomesao s mnogima, stojis odvojeno.

Poznajem, poznajem lukavstvo tvoje;

Nikada ne ides putem kojim bi trebalo.

Tvoj prohtev je veci od prohteva drugih,

zato cutis.

Pritvornom ravnodusnoscu ne hajes za moje darove.

Poznajem, poznajem lukavstvo tvoje;

Nikada ne uzimas sto bi trebalo.

Rabindranat Tagore

PRISUTAN KAO SVJETLO BEZ GLASA

...l o v e ...

Samo da se uz tebe budim,

meni na svijetu ne treba više.

Da svaku tvoju mijenu slutim.

Da zrak u tvojoj blizini dišem.

Samo da tiho uz tebe šutim

prisutan kao svjetlo bez glasa.

I da ti oči očima ćutim,

kao da ću te izgubiti,

sad,

ovoga časa.

Enes Kišević

Slamka...

U onoj noći s petka na subotu 

Sudnjega časa u tvome životu 

Čistaja djevo i najredji cvetu 

Poslednje što si ti od mene čula 

Bilo je: Volim te 

Najviše na svetu!" 

Ali na čemu bi onaj što ne ume 

Više živeti održao sebe 

Da mu na usnama što se ne dvoume 

Ne dodade slamku 

I reč  "I ja tebe!" 

M. Bećković

...two...

Desanka Maksimovic - SLOVO O LJUBAVI

Ako se volite ljubavlju
koja buja u samći, od razdaljine,
koja je više od sna nego od svesti,
i po rastanku drhtćete od miline,
mognete li se još ikada sresti.
Vi koji se volite ljubavlju isposnika,
sa strahom od sagrešenja,
koji kao ptica o kavez lomite krila,
sećaćete se uvek jedno drugom lika.
I po rastanku
zamreti vam neće gušena htenja.
Ako zbog nje patiš od nesanice
i u ponoć hodaš budan
po bašti,
ako te lomi neutoljena želja luda,
sćanja na nju nikad se nećes spasti.
Onih s kojima se igramo
oko vatre,
a bojimo se da je dodirnemo,
s kojima idemo kraj ponora
nezagrljeni i nemi,
sećaćemo se dugo
ma i zavoleli zatim druge.
Ako je želis bezgranično,
a sediš kraj nje bez glasa
slušajući bajku koja se u vama rađa,
svanuću slično,
pamtićeš je i kad se zima
pred tobom zabelasa.
Ako veruješ sedeći uz nju
da je ljubav maslačkov puhor
koji svaki dodir može da strese,
ako voliš u njoj san i dete,
ako ti je bez nje pusto i gluho,
misao na nju budiće te
i kad se rastanete.
Zauvek se pamte oni
s kojima se grlili nismo,
čije su nam usne ostale nepoznate,
kojima smo samo s proleća, u snu,
pisali pismo.
Oni koji se kao reke ne mogu sliti,
među kojima nema spojnog suda
krvi i krvi vrele,
a srca im se dozivaju ludo,
zaboraviti se neće
ni kad im duše budu posedele.
Ako vam je ljubav nož u srcu,
a bojite se taj nož izvući,
kao da ćete tog časa umreti,
pamtiće te on, setiće te se
i umirući.
Oni zbog kojih srca
osećamo kao ranu,
ali ranu zbog koje se jedino živi,
u sećanje nam banu
i kad zavolimo druge -
i osetimo se nesrećni i krivi.

...sad....