Pre dva dana otvorila sam Prozor i osetila Miris...sličan onome koji nagoveštava proleće.
Zatvorila sam oči i jedno vreme sam stajala na prozoru i udisala.
U tom mirisu uvek ima nekog bola. Čak i onda kada sam bila beskrajno srećna sa tobom, ovaj miris je u meni budio tugu, osećaj prolaznosti, misao da ću ostariti, da me nećeš voleti jednom, da nas neće biti.
Tada sam ti govorila da udahneš punim plućima i osetiš svakim delićem tela taj osećaj od kog te hvata jeza. Smejao si mi se i rekao da sam luda. Srećan si što ne osetiš taj miris, jer evo, tek je februar i tek nas čeka pravo proleće i novi mirisi. Uvek sam imala želju da se isplačem kada mi sve to probudi i pomeša osećanja, da bih na kraju osetila olakšanje i uz tvoje 'Ne budali' počela svemu da se smejem.
Nasamo sam ipak uspevala da pustim suze jer sam nekako slutila... I to što sam slutila me je istinski rastuživalo.

Tako sam i ovaj put stajala i čekala spas u Suzi. Bilo bi mi lakše, ali ona stoji. Samo jedna kreće, kao na silu, sa neuobičajene strane oka. Sa unutrašnje strane, do nosa.
Kažu da su samo te iskrene.
Iznad usne se zaustavlja.
Otvaram oči. Gledam kroz prozor. Možda ćeš proći mojom ulicom.
Nema te.
Ipak blagi smešak za moju Nepresušnu Nadu. Zatvaram Prozor. Zatvaram Vrata za Mirise, Tugu, Bol i brišem Suzu.

2000. godina. by J. Go.