U zivotu postoji jedna vrednost koja cesto drugima ostaje skrivena, ali je covek oseca duboko u svojoj dusi: to je vernost ili nevernost onome sto osecamo da je nasa sudbina ili vokacija koju treba da ispunimo. 
Sudbina, kao uostalom sve sto je ljudsko, ne ispoljava se apstraktno vec se ozivotvoruje u nekoj okolnosti, na nekom malenom mestu, na nekom voljenom licu, u rodjenju nekog siromaska na periferiji neke imperije. 
Ni ljubav, ni istinski susreti, pa cak ni duboka razmimoilazenja, nisu plod slucajnosti, vec su nam na tajanstven nacin predodređeni. Koliko sam se samo puta u zivotu zacudio sto u tolikom mnostvu ljudi na svetu nailazimo na one koji, na izvestan nacin, vuku konce nase sudbine, kao da pripadamo istovetnoj tajnoj organizaciji, ili poglavljima jedne iste knjige! Nikad nisam saznao da li ih prepoznajemo zato sto smo vec tragali za njima, ili smo tragali za njima zato sto su vec bili nadomak nase sudbine. 
Sudbina se ispoljava putem znakova i nagovestaja, koji nam se isprva ucine beznacajni, a za koje tek kasnije uvidimo da su bili od presudnog znacaja. Tako se desava da u zivotu cesto poverujemo da smo izgubljeni, dok u stvari uvek idemo ka određenom cilju, ponekad vođeni nasom najociglednijom, ali u drugim prilikama, mozda i bitnijim za nas zivot, nekom snaznom i nepokolebljivom voljom i nama samima neznanom, u susret mestima, osobama ili stvarima koje, na ovaj ili onaj nacin, jesu, ili su bile, ili ce biti, od odlucujuce vaznosti za nasu sudbinu, voljom koja ide u prilog nasim prividnim htenjima ili ih osujecuje, pomaze ili odmaze nasim teznjama i cesto, sto nas jos vise zacuđuje, vremenom dokazuje da je budnija od nase svesne volje. 



Otpor - Ernesto Sabato