Ustani!
Neko mi reče.
Samo posrnuh
a, kao da pao već jesam.... 
Nego, sigurno zna,
pa hoće da me spasi.
Još kaže:
Nije lako na kaldrmu leći,
ali je, uspraviti se još teže.
Il ti je draže poderan ići.

Ma! Odakle dopire taj glas?
Tako hrabar i smio.
Ko to još može
latiti se duše moje,
pa s njom mlatarati
i piti.
Zar sam to ja izgubio povjerenje,
pa samo sebe čujem.
A, ćutim.

Znam ali proći će!
Kada će proći kada me steže?
Kad upitaš sebe,
gdje si se izgubio.
I odgovor ne traži.
Nije ni bitan.
Nego poslušaj mene.
Pa ustani...