Da li ljubav postoji da bi ona bdila sređivala mrvice naših nemira za naše vetrove pravila vetrenjače i krpila šatre naših iluzija? Ne osetiš na vreme i sve prođe i onda je budan sanjaš. Oženi je i stavi školjku metafora na uho da vidi šum mora i jablanova na oči da ne čuje žubor ogovaranja prijatelja. Priroda se trudi za paran broj organa... Ne okreći se jer ljubav nije senka Ne idi napred da bi pobegao Mi smo na koloseku već viđenih pejzaža...

Dok etar provlači vreme kroz vene sačuvaj oko da bi najlepše ugledao Da li je ljubav igra zavodljivih reči čeznja da napišeš samo ono što tvom srcu prija? Potraži ozbiljnost u svetlu onog što treba da stvoriš. Koliko stvaraš toliko se pomeraš!